Постојеће тржиште ће се неизбежно смањивати: што више тим за е-трговину ради, већа је вероватноћа да ће створити будуће кризе.

Недавно сам вечерао са старим пријатељем који се бави е-трговином скоро десет година.

Хвалио ми се колико је његов тим сада немилосрдан, свакодневно пажљиво проверава стопе конверзије и просечну вредност поруџбине, извлачи контролне табле са подацима у 2 ујутру, па чак и осам пута ревидира скрипте за корисничку подршку.

Док сам слушао, заправо сам се осећао помало нелагодно.

Није да мислим да он не ради напорно.

Напротив, превише се трудио.

Али знам једно: његова категорија производа опада већ пет квартала заредом.

Ово је сурова, али објективна истина.

Акције ће се неизбежно смањити; то је гвоздени закон физике.

Свако постојеће тржиште је предодређено да се смањи.

Ово није питање да ли довољно напорно радите.

Ово је физички закон који регулише животни циклус производа и нема апсолутно никакве везе са људском вољом.

Производ који направите има свој животни циклус, укључујући рођење, старење, болест и смрт.

Када се почетне користи исцрпе, корисници се уморе од тога, а појаве се алтернативе, без обзира на то колико се оптимизације уради, крива ће наставити да опада.

Црпљење воде из цурећег чамца је најнежнија замка.

Видео сам превише тимова који се све више и више исцрпљују што више раде.

Одакле долази умор?

Сву своју енергију посветили су једној ствари: како да успоре пад на кривој која је била предодређена да иде низбрдо.

То је као да сте на процурелом чамцу и очајнички покушавате да извучете воду.

Поступци су били посебно дирљиви.

Сви су захватали воду док су се обилно знојили, а и шеф је захватао воду. Нико се није усудио да стане, јер ако би то урадили, вода би се прелила.

Али крај је заправо написан давно.

Чамац цури.

Без обзира колико брзо захватате, не можете надмашити брзину којом вода улази.

Једног дана, брзина извлачења више није могла да прати тај темпо и цео брод је потонуо.

Оваква заузетост је веома нежна замка.

Зато што изгледа посебно позитивно, отпорно и достојно похвале.

У крајњој линији, користи тактичку марљивост да би прикрила стратешку резигнацију.

Еплова стратегија је да настави да гради следећи брод.

Шта је заиста врхунски стил игре?

Прво што ми је пало на памет била је јабука.

Погледајте Епл, ова компанија се никада није ослањала на један производ који ће трајати заувек и пркосити тесту времена.

Када је iPod био на врхунцу своје популарности, није само седео тамо не радећи ништа; уместо тога, наставио је да ствара iPhone.

Дан када је iPhone убио iPod, већ је поставио темеље за екосистем iPad-а и Mac-а.

Касније, сатови, слушалице, услуге - једна нова крива за другом, стално су се гомилале.

Стари опада, али то је у реду, јер је нови порастао.

Није било очајничко захватање воде из процурелог чамца.

Било је као да су већ градили следећи брод док је стари још увек лутао.

Ова тактика, једноставно речено, је изузетно основна, али већина компанија не може да је примени.

Основна вредност шефа је да се повуче и пронађе нове могућности.

Зашто се то не може урадити?

Јер постоји један посебно нехуман аспект овога.

Шта је тачно основна вредност шефа?

Многи шефови, посебно они који су се пробили од дна у послу, посебно су склони да направе одређене грешке.

Када се појави проблем у постојећем послу, његова прва реакција је да жури и преузме посао од запослених.

Ревидирао је сценарије за корисничку подршку, надгледао дистрибуцију промотивних материјала, па чак и лично учествовао у преносу уживо.

Сматрао је да се то зове давање примера и бити у првим редовима.

Али искрено говорећи, ово је управо последња ствар коју би шеф требало да уради.

Многи шефови ово виде као извор сигурности, као да ће се небо срушити ако лично не воде посао.

Али што се чвршће држите, мање нових ствари ће расти.

Када постојећа предузећа и даље могу да генеришу новчани ток, оно што шеф заиста треба да уради јесте да лично не интервенише и не скупља ту воду.

Уместо тога, ослободили су време и ресурсе од старог посла.

Зашто га извадити?

Идите и пронађите и дефинишите следећу додатну прилику.

Да ли вам се овај покрет чини пријатним?

Уопште се осећам непријатно.

Размислите о томе: упознати сте са старим послом, можете разумети податке, можете водити тим и имате одређене ствари које треба да радите сваки дан.

Следећа прилика за раст је нејасна, непозната и може донети резултате чак и након шест месеци труда.

Дакле, људска природа ће вас гурнути назад на ваше старе послове, да радите ствари у којима сте добри и на које можете одмах видети повратне информације.

Али ако се сложите са људском природом, компанија је осуђена на пропаст.

Кодак и Нокиа су се спотакнули због загревања воде.

Кад смо већ код овога, сећам се два стара, али језива примера о којима увек размишљам.

Кодак.

Дигитални фотоапарат су изумели његови људи, онај из 1975. године.

Али није могла да поднесе да се одрекне свог уносног старог посла са филмом, па је технологију држала закључану у фиоци.

Док други буду успели да дигиталну технологију учине успешном, она ће потонути заједно са својом посадом.

Нокиа.

Краљ ере обичних мобилних телефона, са запањујуће високим тржишним уделом.

Када је талас паметних телефона ударио, још увек је скупљао воду са обичних мобилних телефона. Док је покушао да подигне поглед, талас му је већ ударио у лице.

Није да не покушавају.

Једноставно су потрошили сву своју енергију покушавајући да успоре криву која је била предодређена да потоне.

Ово је донекле слично другом закону термодинамике.

Затворени систем који не прима континуирано нову енергију само ће пропасти у неред и уништење.

У пословном свету, стара крива је као брод који пропушта воду; неће се сама поправити осим ако активно не изградите нову.

Подела одговорности мора бити јасна; ова два задатка не треба мешати.

Враћајући се на поделу рада, захтеви су заправо изузетно јасни.

Стари тим је имао веома јасну мисију: да уради само једну ствар.

Пажљиво истражите старе производе, усавршите их и исцедите њихову преосталу вредност у највећој мери.

Оптимизујте оно што треба оптимизовати, побољшајте ефикасност где год је то могуће и зарадите што више можете сваког дана.

Овај део вредности је загарантовани новчани ток, животна снага која покреће нове послове.

А шта је са шефом и главним особљем?

Морате себе натерати да изађете из своје зоне удобности.

Иди и ухвати те мале, незадовољене потребе.

Уђите у инерцију тих старих послова, у углове који су потпуно невидљиви и пронађите следећи талас ресурса.

Ове две ствари не треба мешати.

Ако се стари тим стално одвлачи да ради на новим стварима, новчани ток старог посла ће постати оптерећен.

Ако шефа стално враћају старим пословима да би зарадио новац, нови раст се никада неће појавити.

Осећај сигурности долази од сазнања одакле ће доћи следећи талас хране.

Искрено, све сам више уверен да осећај сигурности компаније никада није нешто што се може изградити једноставним чувањем.

Без обзира колико га чврсто чувате, тај мали комад земље ће на крају стврднути.

Тек када се ваш фокус помери са „како заштитити ову малу парцелу земље“ на „где је тачно следећи талас хране?“, можете заиста осетити осећај сигурности.

У супротном?

Сва ваша заузетост, прековремени рад и педантне операције данас само сеју семе за сутрашњу кризу.

Чамац и даље цури.

Још увек захваташ воду.

Мирноћа на површини воде може преварити друге, али не може преварити време.

Па да се вратимо на оног пријатеља са почетка.

Тог дана нисам могао да се уздржим и рекао сам му нешто непријатно.

Питао сам га: „Престани да захваташ воду, погледај горе и види где је следећи чамац.“

Застао је на тренутак, затим се насмејао и рекао: „У праву си, али заиста не могу сада да побегнем.“

Разумем да није могао да побегне од тога.

Заиста разумем.

Али неких ствари се морате решити пре или касније.

Пумпање воде пре него што чамац потоне је потпуно другачије од чекања да вода дође до врата.

Какво сјајно доба, пријатељи моји.

Постојећа имовина ће неизбежно нестати; акумулација је кључ опстанка.

Немој се толико узнемирити да плачеш на процурелом чамцу.